PLAVA JUTRA
Zar ne?
I jutra su plava
dok se budiš, a duša ti spava,
dok čovjek jedan kraj neke bare
lovi žabe.
I žena neka, u šumi nekoj,
skuplja visibabe.
I dijete neko kraj nekog bora,
kraj neke grabe,
dok ručice mu slabe
pijesak grabe.
Da bi jutra bila plava,
tijelo te budi, a duša ti spava.
JUTARNJI SNI
Jutrom se sni snivaju
sni na granici jave.
Bivaju
ni san ni stvarnost.
Možda tek prozor
iz svijesti
naše glave.
Jutrom nam dušu
mamurnu, snenu
orose nade
što oko nas plave.
Jutrom, već jutrom
tek što zaplove te lađe
– udare u hrid naše jave.
KAD NA NEBU BUDE DUGA
Nek ja umrem
kad pljusak presta,
kad je kiša stala,
kad na nebu bude duga!
Ta što je sjala
u luku
podno sunčevog kruga.
Neka sa mnom ode,
neka sa mnom nesta
i sva ljudska tuga!
Nek ja umrem
kad na nebu bude duga!
SVANUĆE
Tamo,
tamo da idemo,
tamo je ganuće,
tamo je porinuće
u duh, u svanuće.
Svi idite tamo
–ja ostajem samo
da ronim u sebe,
u svoje ganuće,
u svoje porinuće
- u neko čudno,
ali naše svanuće!
Mile Prpa