OPROSTI MI
Oprosti mi, u meni je tada
bio još ponos nezrelih ljeta.
Nosili me vali nekih nada
tamo daleko, na kraj svijeta.
Vukle me čežnje, luči zvijezda,
snovima nekim ja se samo motah.
A ti si tkala mislima gnijezda,
tim mislima doma i života.
Oprosti mi, ja to vidim sada,
od leta srce samo žarom gori.
Ja živio sam u rasapu nada,
da se nešto spozna, nešto stvori.
Oprosti mi, pogledi ti mili
nudili mi sreću blagu tihu!
No snovi moji jači su bili,
PUTOVANJE
Doputuješ li vlakom,
čekat ću te na kolodvoru
i reći ću Ti...
Doploviš li brodom,
čekat ću Te u luci
i reći ću Ti...
Doletiš li zrakoplovom,
čekat ću Te u zračnoj luci
i reći ću Ti...
Ne, ništa Ti ja neću reći!
(Hvala Bogu, što si stigla!)
SNIVAH TE
Snivah te često mirisima bôra,
zanosom jutra proljetne zore.
Otvarah ti kapije svojih dvora,
zumbuli plavi o tebi mi zbore
Snivah te knjigom nečitka slova,
bistrinu sanka to mi ne muti.
Snivah te samu ispod moga krova,
snivah te žarom što u meni ćuti.
Snivah te, snivah, ali te ne molih.
– Dlanove pruži dlanovima mojim.
Ja bijah ljiljan bijeli kad te volih!
Ti ruža s trnjem ili jorgovan plavi.
Miris moj spoji s mirisom svojim.
Od dva cvijeta jedan miris da se pravi.
UZDASI
Čekao sam dugo da te taknem,
čekao sam tu – ja u mraku.
Nisam mogao niti da se maknem,
tvoj drhtaj ćutio sam tad u zraku.
Pustila si da te čekam tako -
niti daška nisam davao u dahu.
I kad takla si me nježno, lako
– čuh tvoj uzdah u mome uzdahu.
JUTROM SMO NADE TKALI
Jutrom smo nade tkali.
Jutrom smo željama brali
srebrne rose. Usnama dali
piti čiste, već zgasle nam žali.
Jutrom kad su zraci zore sjali
mio nas lahor, vjetar mali.
Srsi su nam uzdah uzimali -
kad obzorja sva smo nadom prali.
Jutrom kad resko smo sunce zvali.
Rosnom stazom njemu potrčali.
Jutrom kad smo bili tako mali.
Bili smo još nerascvjetali.
Bili zora pa se razigrali.
Bili nada kad se rasplakali.