NIKAD PREVIŠE RUŽA
Tajna je u ruži.
Skrivaju je latice
čvrsto zagrlivši jedna drugu.
I nijedna ruža nije ista.
Zato se treba istinski usredotočiti
kako bi se iz dana u dan
promatralo otvaranje latica
i sačuvalo trijeznu glavu
kako nas ne bi opile
zanosne boje svakoga cvijeta.
Da bi se razumjelo ružu
treba postati ruža.
Prsti moraju imati mekoću latica
srh bića mora odisati mirisom ruža
a duša nek’ se otkriva polako, polako
postajući svakim danom sve ljepša i ljepša.
http://javorka.webs.com/cvjetnjak.htm
=======================
DAMA S RUŽOM U RUCI
Dama s ružom u ruci
po trgu šeće.
Za njom šapat,
jedva čujni zvuci
i po koji korak
se kreće.
Dama s ružom kroči.
Nju pogled prati,
gutaju je mnoge oči –
kod koga će stati?
Kome će ružu dati?
Dama s ružom u ruci
na trgu stoji,
čeka.
Već mnogi prolaznik se broji,
prođe i ljudi cijela rijeka.
Na otkucaj gradskog sata
dama s ružom se trže.
Ružu u koš baci
i niz trg otkorača
brže, sve brže.
MIRISIMA RUŽA
Snivala je mirisima ruža,
zanosna sankom smolastih bora.
Njene ruke grle, a usne pruža,
drhtala je ritmom hladnih zora.
Nosile je strasti, jutrom, danom,
vodile je misli orosenim čelom.
Mirisale kose plavim jorgovanom,
gorila je žarom – čitavim tijelom.
Tinjala je ognjem noću, danju,
cvjetala ljepotom u budnom sjaju.
Držala je snažno tu svoju sanju,
grlila je u svom zagrljaju.
GLAZBA RASCVALIH RUŽA
Budi me glazba rascvalih ruža,
budi me opoj peludi medne.
Nosne mi steže, snovima pruža
kapljice sočne na usne žedne.
Budi me rascvat prirode čedne,
juži mi nebo, toplinom sije.
Uzdah me zove proljeti još jedne,
goda tog cvjetnog, lice mi mije.
Budi me pelin grkasta soka,
budi me miris opojnog vina.
Grli me pogled dragoga oka.
Svud draži me miris ružmarina.
Budi me ritam njihanja ti boka,
budi me nada iz sna duboka.
RUŽA I TRNJE
Za šumom suhog lisja idi,
stazom kroči kud se lahor vere!
Priđi bliže, bliže svojoj hridi,
prati pogled što se sa nje stere.
Sad se popni, tu na vrh joj stani,
obzorja plove, tu šire krila.
Ne, ti nisi ptica na toj grani,
Nit' stijena tu zbog tebe bila.
Evo, pred tobom se vidik pruža,
ali pogled i prema tebi ide.
I kad misliš da si divna ruža ,
na njoj mnogi samo trnje vide.
RUŽA RUŽICI
Rascvala se jedna ruža mala
u travi, u šašu, u trnju.
I mirisima se razigrala -
sjajem rose, biserjem u zrnju.
Purpur latice joj lahorile
blagim vjetrom, maestralom.
Cvjetnu raskoš kad rastvorile -
gle, ruže, za Ružicu pred oltarom!
Mile Prpa,
=======================
DAMA S RUŽOM U RUCI
Dama s ružom u ruci
po trgu šeće.
Za njom šapat,
jedva čujni zvuci
i po koji korak
se kreće.
Dama s ružom kroči.
Nju pogled prati,
gutaju je mnoge oči –
kod koga će stati?
Kome će ružu dati?
Dama s ružom u ruci
na trgu stoji,
čeka.
Već mnogi prolaznik se broji,
prođe i ljudi cijela rijeka.
Na otkucaj gradskog sata
dama s ružom se trže.
Ružu u koš baci
i niz trg otkorača
brže, sve brže.
MIRISIMA RUŽA
Snivala je mirisima ruža,
zanosna sankom smolastih bora.
Njene ruke grle, a usne pruža,
drhtala je ritmom hladnih zora.
Nosile je strasti, jutrom, danom,
vodile je misli orosenim čelom.
Mirisale kose plavim jorgovanom,
gorila je žarom – čitavim tijelom.
Tinjala je ognjem noću, danju,
cvjetala ljepotom u budnom sjaju.
Držala je snažno tu svoju sanju,
grlila je u svom zagrljaju.
GLAZBA RASCVALIH RUŽA
Budi me glazba rascvalih ruža,
budi me opoj peludi medne.
Nosne mi steže, snovima pruža
kapljice sočne na usne žedne.
Budi me rascvat prirode čedne,
juži mi nebo, toplinom sije.
Uzdah me zove proljeti još jedne,
goda tog cvjetnog, lice mi mije.
Budi me pelin grkasta soka,
budi me miris opojnog vina.
Grli me pogled dragoga oka.
Svud draži me miris ružmarina.
Budi me ritam njihanja ti boka,
budi me nada iz sna duboka.
RUŽA I TRNJE
Za šumom suhog lisja idi,
stazom kroči kud se lahor vere!
Priđi bliže, bliže svojoj hridi,
prati pogled što se sa nje stere.
Sad se popni, tu na vrh joj stani,
obzorja plove, tu šire krila.
Ne, ti nisi ptica na toj grani,
Nit' stijena tu zbog tebe bila.
Evo, pred tobom se vidik pruža,
ali pogled i prema tebi ide.
I kad misliš da si divna ruža ,
na njoj mnogi samo trnje vide.
RUŽA RUŽICI
Rascvala se jedna ruža mala
u travi, u šašu, u trnju.
I mirisima se razigrala -
sjajem rose, biserjem u zrnju.
Purpur latice joj lahorile
blagim vjetrom, maestralom.
Cvjetnu raskoš kad rastvorile -
gle, ruže, za Ružicu pred oltarom!
Mile Prpa,